Hey buddy, can you spare a book? // Elif Shafak – The Gaze

kaVeć sam se bila pomirila sa činjenicom da ću provesti mesec bez knjiga, budući da sam pročitala sve što sam kupila, osim one gomile koja stoji i čeka onaj „neki drugi put“ period koji još za njih nije došao. Onda se desilo nešto što se može opisati samo kao čudo nad čudima, a to je da smo zapravo u Kuvajtu uspele da nađemo honest to God knjižaru koja je osim standardnih limunada imala i par zadivljujućih naslova. Kad se ovako nešto desi onda od straha da se san ne rasprši malo poludiš, pa umesto jedne, napraviš štek od šest knjiga, za ne daj bože. I tako plivajući u blaženstu prizora od šest nagomilanih knjiga, odlučila sam da prva bude The Gaze, turske spisateljice Elif Šafak.

Ne zapanjuje me, ali i dalje uspeva da me razočara to da smo preplavljeni brojnim lošim turskim serijama za koje se prava otkupljuju left and right, a niko se nije setio da prevodi ovakve autore. Ipak, za one dovoljno srećne koji mogu da čitaju knjige na engleskom, garantujem da će vam verovatno postati jedna od omiljenih knjiga, a ako ne to, bar da će vam zauvek ostati urezana.

Knjiga počinje snom iz kog neimenovana junakinja ne može da se probudi koliko god je njen ljubavnik dozivao i tresao. Ona sanja leteći balon čiju boju ne može da razazna. Taj san je jedan od onih koji se u njenom životu često ponavljaju. Izuzetno interesantno je to što se knjiga završava na istom mestu na kom je počela, pa slično filmu Donnie Darko ostavlja puno mesta za interpretaciju toga da li se išta od onog od prve do poslednje stranice uopšte desilo.

Elem, ono što ubrzo saznajemo jeste da je veza između junakinje i njenog ljubavnika skrivena od javnosti i dešava se između četiri zida, jer kada su pokušali da tu vezu izvedu u javnost sve što su dobili je podsmeh i iščuđavanje. Zašto? Zato što je ona ogromna žena od 140 kilograma a on je kepec visine 80 centimetara. Dovoljno im je bilo toga što su i odvojeno bili predmet posmatranja, ne ljudi, već pojave u koje se bulji i koje se komentarišu. Zajedno, u očima svih pred kojima bi se pojavili zajedno, bili su spektakl, poput onih nakaza koje su nekad bile javno prikazivane na scenama. I zato, da bi se sklonili od pogleda, nikad nisu izlazili zajedno, ali bi na kraju dana prepričavali jedno drugom šta se desilo kao da je druga osoba uvek bila prisutna za sve te dnevne događaje.

Paralelno sa tom radnjom, Šafak nas vodi na putovanje kroz Istanbul 1885., gde su se nakon poslednjeg poziva na molitvu žene i muškarci svih društvenih statusa  i sa svih strana sveta okupljali u šator boje trešnje, muškarci u istočnom a žene u zapadnom delu šatora. Keramet Mumi Keške Memis Efendi, tvorac ideje o predstavi u šatoru boje trešnje, bio je čudan i pronicljiv čovek. Njegove oči više su ličile na dva procepa nego na prave ljudske oči i nikad nisu odavale ni jednu jedinu emociju. Posedujući nivo pronicljivosti koji poseduje mali broj ljudi, Keramet je znao da žene nemaju tajniju želju od one da posmatraju žene koje su ružnije od njih samih, a nasuprot tome, u muškoj prirodi je da posmatraju lepe žene. Zato su žene bile vođene u zapadni deo, u kom su prisustvovale izlaganju najnakaznijih, najizobličenijih žena, a kulminacija predstave dešava se pojavom takozvane Sable-girl, koja je hibrid životinje i žene čiji preci vuku korene iz Sibira 17. veka. A u drugom delu šatora muškarci su parili oči lepoticama koje su paradirale na sceni, i željno iščekivali izlazak La Belle Anabelle, devojke koja je svoju nestvarnu lepotu dugovala tome što je potomak zabranjene ljubavi između džina (ne ogromne osobe već stvorenja koja žive sa nama ali u nekoj vrsti paralelnog realma). Nakon predstave muškarci ne bi mogli da spavaju razmišljajući o predivnoj Anabel, dok je njihovim ženama san krala prestravljenost koja ih je progonila nakon gledanja u Sable-girl.

Šafak je na izuzetno magičan, postmodernistički način dočarala koliko je bolno biti predmet posmatranja, biti sveden na nakazu, zbog toga što se ne uklapaš u okvire onog što se smatra normalnim. Činjenica da se to dešava od sedamnaestog veka manje je strašna u odnosu na onu da se te stvari dešavaju i danas, zbog daleko manjih i neopravdanijih razloga. Osim toga što će vas bajkovitim elementima, pomeranjem granica između snova i realnosti, mita i istorije i traumama iz detinjstva uzdrmati za sve pare, Šafak će vas naterati da dobro razmislite pre nego što bilo koga krenete da posmatrate, osuđujete i procenjujete na osnovu izgleda, a u ovom trenutku ova pouka može otići korak dalje, pa se zapitajte da li ste bolji od nekog zbog svoje skuplje odeće, boljeg telefona ili profesije kojom se bavite.

Da vam ne bih pokvarila doživljaj ove knjige, koja zaista jeste jedna od onih knjiga koje morate pročitati pre nego što umrete (a svima nam je jasno koliko je pohlepna 2016. godina bila, tako da požurite), idite na Bookdepository, i bez kajanja častite. Kliknite na add to basket kao da sutra ne postoji.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s